Европа је континент са најстаријим становништвом. Просечна старост становника ЕУ данас је 42 године, док ће, са садашњом стопом рађања од 1,5, према прогнозама, 2050. износити 46. Док ће планета 2050. повећати укупан број становника за две-три милијарде, у Европи ће се тај број смањити у односу на данашњи (само у Немачкој за шест милиона). Иако разлог старења становништва у Европи не треба тражити у ниском животном стандарду, напротив, смањење радне снаге ће имати негативан утицај на економске прилике. Податак да ће 2050. године више од 70 одсто становника ЕУ бити економски зависно (становништво испод 18 и преко 65 година) одавно је већ узбунио политичку елиту континента.
Одакле је могуће црпети нове изворе радне снаге? Као и увек у историји, радна снага је била врста увозне робе; није битно да ли су то били ратни заробљеници, робови, Турци у Немачкој, Индијци у Британији, Румуни у Србији или можда избеглице у милионским бројевима. Суоченој с растом радне снаге у САД (због миграције) и Азији, Европи је потребно чак 1,8 милиона радних миграната годишње. Супарнички однос главних светских економија се чини таквим системом који је осуђен на стални антагонизам и такмичење у конкурентности преко срозавања вредности људског рада. Глобална економија је срушила границе и заштите међу државама, али нас није начинила партнерима него ривалима који гледају како да сопствену корист направе на штету другога. „Zero-sum game”, игра у којој постоји само један победник.
Упознати смо са праксом европских и америчких компанија да селе производњу у земље попут Камбоџе, Вијетнама или Пакистана, где стотине хиљада радника, укључујући и децу, раде у нељудским условима по цени трошка биолошког преживљавања појединца. То је модерно ропство где постоји привид пристанка, тј. добровољности радника на „прихваћени“ посао, како неки лицемерно тврде. Међутим, велики број послова у западним економијама није могуће преселити; неко мора да ради на скелама, да чисти улице, да пере тањире или да буде портир у тржном центру. Овакви послови су у Немачкој, Француској, Белгији или Британији већ деценијама резервисани за имигранте, углавном из Азије или Африке. Не само да су послови резервисани за њих него су и делови градова исто тако одређени за њих – Нојкелн у Берлину, Жанвилије у Паризу, Моленбек у Бриселу или источни Лондон. Они су ту да би радили нискостручне послове које „локалци“ углавном не желе, и то углавном испод прописане минималне цене рада.
Интерес капитала је да снизи цену рада како би се профит повећао и то јесте био главни разлог „увоза“ миграната у Европу који су „пристајали“ да раде по неколико пута нижој цени рада него домаћи држављани. Иза свега тога је стајала свесна одлука политичара, тј. привреде земаља попут горенаведених. У чињеници да је само Немачка у последњој години примила милион избеглица пре би требало тражити интерес него солидарност и филантропију „mutti“ канцеларке Ангеле Меркел. Док је за „редовне“ раднике закон загарантовао 8,5 евра на сат, за милион тражилаца азила предвиђени су послови од евра на сат. Док ће многи рећи да је то фер јер азилант не плаћа за смештај, комуналије и храну, чињеница је да ће свака компанија, за осам пута мање пара, пре запослити неког Сиријца него Немца који ће онда бесан гласати за растућу неонацистичку странку АфД. То је управо оно што се десило прошле недеље на регионалним немачким изборима када је АфД освојио 22 одсто као и што је имиграција била главни разлог „брегзита” али и давног неуспелог француског референдума о европском уставу из 2004 (сетимо се „пољских водоинсталатера“). Међутим, овде као што смо већ рекли нема добровољности, тј. „пристајања“ миграната на понуђене услове живота и рада, али нема ни „пристајања“ на саму миграцију, тј. чин доласка у страну земљу. То је одувек зависило од воље земље пријема, што се показало доношењем политичке одлуке о „затварању балканске руте“. Мигранти су објект а не субјект у целој овој причи. Да су били субјект никада им земље не би биле разрушене.
Кратковида економска логика повећања конкурентности науштрб социјалне „државе благостања“ довела је до почетка краха европског пројекта, раста ауторитаризма и екстремизма уз све мањи значај ЕУ на светској политичкој сцени. Модерно ропство се дешава пред нашим очима (у Србији такође – „Јура”, „Геокс”, „Голден лејди” итд) а јавност и медији у актима експлоатације („refugees welcome“) виде акте милосрђа. Нема суштинске разлике између извоза прекарних послова у Србију или увоза прекарних радника у Немачку. Као што је колонијализам имао своје тзв. економско оправдање (неопходност ради тржишног парирања ривалу у приступу сировинама) које је у стварности довело до међусобног уништења, тако ће и неоколонијализам, са пресељеним индустријама и увезеним радницима, довести до ратова у земљама порекла радника и неуспеха модела културне и политичке интеграције у земљама „увозницама“.
Центар за нову политику
